“Nekako mu se čini da će u drugom mestu biti sve lakše i bolje.”
“Sve mu biva jasnije da on svoju davnašnju želju za izuzetnim životom, za onim što donose smelost, raskoš i sila, nikad neće ostvariti, jer se za njim, kao njegova senka, vuče njegova prava priroda. Čak i u ovim strašnim, izuzetnim vremenima koja ovakvima kao što je on otvaraju neslućene izglede, pružaju neograničene mogućnosti i punu nekažnjivost, njegov deo u životu ne može da bude drugo do nešto ubogo i osrednje.”
“Razgovarati s ljudima ma o čemu, bio je za njega složen i mučan posao, jer je ispod teme onoga što glasno govori tekla uvek druga tema njegovih misli.”
“Ljudi skloni piću i kafanskom životu vole upravo ovakve tesne i oskudne prostorije u kojima se čovek oseća kao u prolazu, u kojima ništa od nameštaja ne može privući pažnju gosta, nego su piće i pijanski razgovor uvek glavno i jedino.”
“Često se hvalio porocima kojih uistinu nije imao i uživanjima do kojih nikad nije mogao da dođe, i do kojih mu u stvari nije ni bilo stalo.”
“Otkako zna za sebe on je patio od bolesne sujete, od neodiljive želje da bude ono što nije.”
“Sede tako njih dvojica i ćute, jer nijedan od njih ne zna šta da kaže ni sam sebi, a kamoli drugome.”
“On je i sam uviđao da tom maskaradom koju je stalno pravio od svoje ličnosti samo gubi u očima sveta, ne dobivajući ništa u svojima. Koliko puta je to osetio kad bi se probudio u svojoj sirotinjskoj sobi, go i nemoćan, sav u znoju i nekoj vatri, na tankom i odavno nepretresenom dušeku iz kojeg je bïla paklena vrelina i ružan zadah stare i zgrudvane vune. ( Taj zadah ga je svuda pratio i s vremena na vreme se javljao kao čulan izraz njegove bede i nemoći.)”
“Mrzeo je on, sad vidi, oduvek svaku od svojih jevtinih maski kojima je u toku godina nastajao da se istakne, izdvoji i izdigne; mrzeo ih je već stoga što u stvari nisu pomagale ništa, samo ga činile smešnim, ostavljajući ga tamo gde se rodio i onakvog kakav je oduvek bio.”
“Tako, na kraju, jedne crte nije bilo na njemu, kao ni u njemu, koja bi bila iskrena, istinita, njegova i stalna.”
“Njegove laži i nastranosti izgledale su neiscrpne i beskrajne.”
“I zna: to što on vidi samo kao tanak i uspravan štap od zlata, to je sjajni, veliki, septembarski dan nad Sarajevom, u kom se kreću toliki ljudi koji bi, kao i on, hteli da žive sa što manje patnje, što lepše i mirnije, što duže.”
“Šta nije činio u toku godina da bude nešto u očima sveta!”
“Pokazalo se da su sva njegova dugogodišnja glumljenja i prenemaganja, sakupljena sva ujedno, imala svoje mračno i opasno naličje i da su za ovih nekoliko godina njegove povučenosti na zlo sazrela.”
“Samo da pogled ljudi ne klizi hladno preko njega i da njegov deo u svetu ne bude kao svačiji, rad, briga i napor, nego neki bleštav i lak život koji stalno privlači pogled i zasenjuje oči drugih ljudi. A kako da to postigne takav neuk i nesposoban, lenj i nepouzdan kakav jeste?”
“U Bosni ima više duha i šale nego što bi to stranac pomislio posmatrajući tu zemlju iz voza. Ali ta šala je često gruba i teška; nevesela, ako se tako može za šalu kazati; teška za onoga na čiji je račun napravljena, ona pokazuje da ni onome ko je pravi nije lako.”
“Oni svetsku politiku, kao i ceo svet uopšte, posmatraju kroz atmosferu te uske prostorije zasićene dahom rakije, vlagom i duvanskim dimom.”
“Izići na ulicu, za njega je uvek značilo izložiti se. Zavideo je svakom onom ko može mirno i prirodno da prođe glavnom ulicom, idući za svojim poslom, ne misleći o sebi i ne pitajući se da li ga ko gleda ni šta o njemu misli; zavideo mu i mrzeo ga, osećajući se u isto vreme i viši i niži od njega.”
“Sluša ih i posmatra, a u njemu se mešaju osećanja zavisti i divljenja sa željom da jednom nauči kako se to radi, kako se postaje uistinu takav, moćan, vešt, zao i bezobziran, ali i sa dubokim, nerazumljivim strahom od svega toga.”
“Toliko laži ima među ljudima, naročito kad je u pitanju novac, da niko nikom ne može verovati ni suštu, belodanu istinu.”
“(…) Uviđao je, i to ga je gonilo da traži nove maske i nove nastranosti, ali kako je unapred osećao da sve to ništa ne pomaže, počinjao je sve više da mrzi i taj svet i svoje nastranosti i samog sebe.”
“Kako je teško dokazivati istinu koja ne izgleda verovatna!”
“Teško je i bezizlazno morati sam misliti o svemu tome, sam postavljati pitanja i sam uzalud tražiti odgovore na njih.”
“Nema pravog zanimanja, a laća se svakog posla koji ne traži znanja ni napora i ne traje dugo.”
“Nemoćna težnja da se bude silan i strašan i da se tako stiče, ima i uživa i bude neko i nešto, ali u isto vreme strah od svega toga.”
“Govori, a u sebi se stalno pita šta li sabesednik misli o njemu. Da li me prezire? Zašto mu pogled sa dosadom klizi preko mog lica, dok me sluša uvredljivo rasejano? — A za to vreme on je i sam rasejano i slušao i govorio, i pogled mu je bio nestalan i govor nesiguran.”
“Sa svakog putovanja vrati se sa nečim novim i neobičnim. Donese na sebi odelo, čudno po kroju i boji, kakvo nije videla Banjaluka. Dovede psa kome izmisli fantastičnu rasu i poreklo i nadene mu ime koje niko ne može da izgovori.
— A već posle nekoliko dana to postane obično i poznato i on mora da smišlja nešto novo.”
“On se iscrpao, zamorio se u svom grozničavom traženju da se istakne i privuče poglede ljudi, da izazove bar njihovo čuđenje i podsmeh, ako ne može divljenje i poštovanje. A bez toga kao da su svi životni sokovi napuštali to telo. Počeo je pre vremena da stari; upravo ne da stari, nego da vene, da se linja.”
“Strah je u ovim zemljama posejan kao usev, na vreme, sa planom i dobrim poznavanjem tla i svih uslova, zatim pažljivo negovan i održavan, i sada je donosio plodove.”
“Život između ovo dvoje ljudi (…) bio je zaista neobičan, čak i među ovim svetom među kojim ima mnogo neobičnih života. On se sastojao od nepravilnog smenjivanja divljih svađa i suludih ljubavnih zanosa. Samo što su dani ljubavi bili nečujni i skroviti, a svađe glasne i poznate.”
“(…) i osmehnu se, prvi put posle toliko vremena; osmehnu se tužno i zahvalno kao čovek kome su bar za trenutak muke popustile.”
“Piju i hteli bi da razgovaraju kao i ranije, ne pominjući ono što im se pred očima dešava, ali ne mogu.”
“(…) govori izmenjenim glasom koji podrhtava kao da će se sad prelomiti i pretvoriti u jecanje.”
“To je bio jedan od onih jalovih i upuštenih ljudi koji niti venu niti sazrevaju, ne mogu da se pomire sa sitnim i prosečnim načinom života, a nemaju snage ni sposobnosti da ga radom i istrajnošću izmene. Od detinjstva mučen i mučan čovek.”
Ivo Andrić, Bife “Titanik”
