“U toj kući, mnogo skromnije nameštenoj od njegove, sve je bilo nekako lakše, lepše i slobodnije. Čaj je bio bolji, kolači ukusniji, reči vedrije…”
“Zima je bila pri kraju, nastupio je topal februar sa varljivim predznacima proleća, sa jugovinom na zemlji i vatrenim zalascima sunca nad Bežanijskom kosom.”
“Život je jedan, opšti, svačiji, i ne bi trebalo da je ovako slučajan, lud i neuredan.”
“Unižavan i usamljen u svojoj kući, on je tražio da se privije ma gde, uz ma kakve druge ljude, ali ni u tome nije uspevao. Pokušavao je da odlazi u kafane, gde su njegovi drugovi činovnici imali rezervisane stolove i stalno društvo. Ali ni tu nije bio na svom mestu; stalno ga je mučilo osećanje da se njemu ne obraća niko, ni u šali ni ozbiljno, da sâm nema šta da kaže, a i to što kaže propada bez odjeka.”
“I ceo taj život na vodi, pod suncem, izgleda prividno lak i bezbrižan.”
“A trebalo je samo preći preko utvrđenih navika, i osloboditi se straha i obzira, i malo smelije zakoračiti preko praznine koja deli jedan ispust od drugoga. To su te ne velike a spasonosne smelosti koje mi nikad ne umemo da učinimo u pravo vreme.”
“Zatim je došlo ono o čemu ljudi malo govore, a od čega najviše stradaju. Brak je već u početku stao da se pokazuje kao ono što i jeste u ovakvim slučajevima: strahovita zabluda sa jedne strane, a strahovita prevara sa druge.”
“Ovakva velika opšta stradanja dovode ljude u strašne i teške položaje u kojima su im pomoć i uteha drugog čoveka preko potrebne, a upravo ta strahota i tegoba sprečavaju ih da jedan drugom budu od pomoći i utehe.”
“Ko ne zna taj tip našeg čoveka siledžije i parazita, sa mrgodnom i dostojanstvenom fasadom iza koje se ne krije ništa? I ko ga nije osetio na svom ponosu i na svom interesu? Ko ne nosi u duši žalac njegove bahatosti? Samo onaj ko ne živi i ne radi uopšte, ili onaj ko je i sam njemu sličan. Inače, svi ga znamo. Nekad je njegovo područje cela pokrajina, nekad puk vojske ili razred džaka, nekad samo jedan “referat”, ili tri-četiri člana njegove porodice…”
“Prolazili su meseci, sastavljeni od dana, noći, sati i trenutaka, koji su, svaki za sebe, izgledali beskrajni i neizdržljivi.”
“I sve ga više muče protivrečnosti u mišljenju, govoru i postupcima toga sveta; one mu nisu potpuno jasne, ali oseća koliko su mnogobrojne i kako su duboko nečovečne.”
“Ali život ni u jednoj porodici nije tako crn, ali ni tako jednostavan, kako ga komšije vide i vole da opisuju.”
“Bila je i živa i vedra kao i nekad, predana deci, bez traga one preterane i nametljive materinske brižnosti koja se tako često susreće kod čestitih i ograničenih građanskih žena, kao neka vrsta suzbijene i izvitoperene koketarije.”
“U stvari, bio je to jedan od onih ljudi čiji život, što se više približava kraju, sve manje liči na svoj početak.”
“I prvi put u životu on sa radosnim čuđenjem oseti da je svaki čovek sposoban za otpor i udarac.”
“Tu, na suncu, pored vode nijedna teškoća ne traje i strahovanja nemaju trajne vlasti nad čovekom!”
“Zdravi i razumni deo njegove unutrašnjosti protivio se i samoj pomisli na samoubistvo i osuđivao ga odlučno, ali su njegova slabost i teška potištenost bile jače i vukle ga snažno u tom pravcu. Osećanje reda i ljudskog dostojanstva, koje je bilo neuništivo u njemu, odbijalo je dugo tu misao, a kad već nije uspevao da je odbije, nagonilo ga je da traži pristojan način kako da izvede svoju zamisao o dobrovoljnom odlasku sa ovog sveta.”
“Kako ona u svemu nađe uvek ružnu stranu i svemu izdene neko pogrdno ime? Otkud joj samo to?”
“To su te Margitine, žute kao mrtvačke a teške i snažne ruke, koje zapovjedaju i vladaju, primaju, grabe, a malo rade i retko daju, ruke koje bi i krale i tukle sve, svuda i svakoga, kad bi mogle i smele.”
“Šta je to u ovom društvu što od mladih žena tako brzo i žalosno stvara gorke i hladne domaćice suva srca, kratke pameti, oštra jezika, nepoverljiva pogleda, te zaklete neprijatelje svake više misli, slobodne radosti i lepote?
Šta je to? Bolest nije, jer one, takve nakazne, usukane ili pregojene, nadžive sve svoje žrtve i dožive duboku starost. Siromaštvo nije, jer ne zebu i ne gladuju ni one niti iko njihov. Ostaje samo jedno objašnjenje. To je — društveno prokletstvo, voljno i trajno služenje svemu onom što je sebično i sitno u čoveku, i najniže i najbeznačajnije u životu.
Prokletstvo tričavog svakidašnjeg života, koji je postao sam sebi svrhom, prokletstvo gore od mnogog greha i poroka. Eto, to je objašnjenje, ako objašnjenja može da bude.”
“Glavno je da se od misli i odluka pređe na delo i izvršenje, i tako zatvori spasonosni krug i jednom zauvek raskrsti sa jalovim i nedostojnim životom, da se nađe stopa čvrsta tla na kom se može raditi i biti čovek.”
“On je nekako naročito bezazleno i neupadljivo prolazio svuda i uvek je izgledao kao da je sada došao i kao da će sada otići.”
“A sada se u njemu sve češće javljala dotle slabo poznata želja da ne razmišlja samo o stvarima i događajima, nego i da utiče na njih, ma i u najskromnijoj meri, da dejstvuje, da radi na poslu za koji misli da je koristan i u pravcu koji smatra dobrim, da troši snagu, sa osećanjem da biva jači i bogatiji.”
“Savlađivati strah kad god se javi u nama, lepo je i dobro i pohvalno, ali u osnovi to je jalov posao i bezizgledna borba, jer straha ima mnogo više nego što mi imamo u sebi snage da mu se neprestano odupiremo i, najposle, redovno se dešava da nas izda snaga a strah ostane.”
“I takvo je prokletstvo na njemu, da izgleda opasan i sumnjiv i onda kad nema nikakve namere, ili čak kad ima dobru nameru.”
“Uvek se čudi kako ljudi jedni o drugima u stvari tako malo znaju.”
“Ali to je bila jedna od onih porodica u kojima se sve brige i nezgode brzo zaboravljaju, a dobro raspoloženje drži kao osnovni ton zajedničkog života.”
“Misao koja se ustali u čoveku i nađe oslonca u njegovom karakteru, to je ono što čini čoveka malim ili velikim.”
“U našim porodicama ljudi u većini razgovaraju kao da glasno misle, i u tim razgovorima teče, kao mutna voda, sve ono neodređeno, kolebljivo i bezoblično što živi u građanskom čoveku; sve se to pretače i filtrira u razgovorima, da u većini slučajeva nikad i ne nađe rešenja, nego rešenje donosi vreme i sticaj okolnosti, ono što se zove i što izgleda kao slučaj.”
“Avetinjska noć. Hladna jeza i uzbudljiva vrelina, naizmenice. Kako bi bilo bolje i koliko bi bilo lakše ne ići ovako po mraku u opasnost i neizvesnost, biti u svojoj sobi, miran i siguran!”
“Zašto te domaćice ne rade svoj posao sa radošću, ili bar sa mirom i pristojnošću, nego u većini slučajeva sa zlovoljom, gunđanjem i praskanjem, često i sa mržnjom i zloćom?
Zašto mnoge žene koje imaju dobrog muža, zdravu decu i relativnu materijalnu sigurnost, sikću po kući kao nesrećnice i furije, grde služavku, tuku decu, otresaju se na muža, odgovaraju kratko i grubo na telefonu i svađaju se na pijacama gore od piljarica?”
“Strast za istinom je najbolji izraz životne snage u čoveku i naročit oblik njegovog poštovanja samoga sebe.”
“Tolika je snaga u njoj i tolika volja da komanduje, steže, kroti i savija, da bi puk vojske bio malo za tu snagu. A kako joj je sudbina dala uzak krug nad kojim može da vlada, to stradaju oni koji su u tom krugu — njena mala porodica od muža i sina, i stanari ove kuće — jer je na njih legao sav teret te njene snage i te besne volje za komandovanjem.”
“Velike stvari se teško kazuju, ali se lako naslućuju, pogotovu kad čovek ima za sabesednika stvorenje koje, samo govori malo, a savršeno ume da sluša i shvati drugoga.”
” Razmišlja (…) — o smelostima i opasnostima uopšte.
Da, ići pravo na opasnost, tražiti je čak, ući u nju; eto, to znači osloboditi se. A to nije naročito teško ni »opasno«, jer ta ista opasnost vreba i pogađa sve podjednako ma koliko to izgledalo protivrečno i neverovatno, i one koji beže od nje i one koji se hvataju za nju. Rizik je isti, ali oni koji se ne boje opasnosti žive lakše i lepše, jer su je u sebi savladali, a to je isto kao da je ne vide i ne osećaju, budući da su jedno s njom, jer su — slobodni!”
“Ako dobro razmislimo, videćemo da mnogi od onih koje mi, sudeći po spoljašnjosti, smatramo potpuno ništavnim ljudima, nisu baš sasvim takvi, i da mi u svojim mislima i ocenama volimo da bacamo što više nula iza sebe, kako bismo na taj način podigli vrednost one brojke koju, po svom mišljenju, predstavljamo.”
“Stvarna i najveća opasnost nije u opasnostima koje nam zaista prete, nego u strahu koji je u nama. Jer, čega se sve mi ljudi ne bojimo? Zaraza, novih bolesti i smrtonosnih pronalazaka o kojima čitamo u novinama, policijskih mera, čak i onih koje se ne odnose i ne mogu odnositi na nas, svojih rođenih noćnih pomisli, koje imaju koren ne u spoljnoj stvarnosti, nego u našim slabim živcima i usnulom razumu. Znači, strah treba ubiti u korenu, treba uništiti sposobnost čovekovu da se boji, istrgnuti je iz čoveka kao što se vade nezdravi i osetljivi krajnici.”
“Pošao je sa talasom većine tadašnjih mladića koji su više voleli bučne razgovore i dokone šetnje nego rad i razmišljanje…”
“Sam ne zna kako, ali plana i reda bi trebalo da ima. I u tom redu trebalo bi da nađu svoje pravo mjesto svi koji žive i koji se kreću. Svi, ili bar najveći mogućni broj njih.”
“Lepe, mlade, snažne, sa dosta dara za muziku i igru, pune snage i životne radosti, one žive glupim životom beogradske zlatne mladeži, izgovaraju srpske reči sa maznim i otegnutim naglaskom, samoglasnike na engleski način, a slovo »r« muklo i zamagljeno; piju koktele i viski kao mornari, igraju do zore i spavaju do podne, nit završavaju započete studije nit se udaju, a svaka od njih troši po dve očeve mesečne plate za jedan mesec.”
“Samoća letnjeg popodneva u hladovitom praznom stanu činila mu se beskrajna, nepodnošljiva. Osećao je kako mu bije krv u ručnim zglobovima i na potiljku, kako se taj nemir širi po celom telu, pa prenosi na stvari oko njega.”
Zeko, Ivo Andrić
