Andrića smatram svojim prethodnikom jer je bio dovoljno hrabar da nam pokaže da smo svi satkani od istog materijala.
Orhan Pamuk
Ivo Andrić je mnogo puta tumač jednog opštečovečanskog jada. On kroz sebe pati za čoveka, i u njegovim fragmentima često zatreperi jedno divno osećanje samilosti i čovekoljublja.
Milan Bogdanović
Andrić pokušava da sagleda jedan svet koji bi se mogao nalaziti negde iznad ovog, stvarnog i ogavnog, jedan svet koji bi, možda, mogao da donese tračak nade, utehe ili vere u bolji život. Usamljenik pita samog sebe: “Zašto ne pogledaš iznad zemlje i preko sebe?” Ali uzalud. Gore je bilo samo “visoko, ukočeno, nebo” – a dole “tvrda, nemilosna zemlja”! I kuda iz ove kože i ovih misli? Nebo je bilo daleko i neuhvatljivo, a zemlja, po kojoj je kročio, onakva kakva je bila bila je – nprihvatljiva. I ničeg nije bilo, neke misli, reči, bilo kakvog znaka koji bi podržao život i osvetlio puteve.
Vladimir Kolar
