Andrićevo delo uglavnom i počiva na istinitim događajima, viđenim ili doživljenim, koji su se mogli čuti ili saznati; lična istorija, istorije o koijma je čitao, ljudi koje je sretao, vremena i predeli u kojima je živeo – kazani obično doslovno i sa brigom da ostanu takvi kakvi su; tu i tamo, jedino zbog komotnosti pričanja izbrisanih oznaka raspoznavanja, ali uvek sa brigom da im se ne promeni nijedna od bitnih okolnosti postojanja koje bi mogle uticati na istinu njihova zbivanja, da se ostane uvek na onom što je bilo i što se desilo, što se još može proveriti i o čemu se još uvek može doznati i više.
»Jer svaka stvar u životu treba da bude osvetljena sa svih strana.« (Ivo Andrić, Kuća na osami i druge pripovetke.)
Bez imalo poverenja u fantaziju, Andrić će se najradije baviti zbivanjima za koja ima pouzdana i viševrsna svedočanstva i prepuštat će najradije samoj dramaturgiji života sve grube poslove pripovedanja – zaplete, rasplete i ishode.
Privržen tehnici koju takva doslednost istini nameće, Andrić će i svoj vlastiti život uzimati kao deo istorijske građe, deo istine sveta koju je živeo i kojom je prošao. Pomešana među toliko tuđih, jedna istorija koja u navratima prolazi Andrićevim delom bit će njegova vlastita istorija, preinačenih nebitnosti ( »sve je to život«), tu i tamo izbrisanih oznaka, prepoznatljiva po prirodi iskustva, po vremenima i prilikama kroz koje prolazi.
Andrićev čest odgovor novinarima »SVE JE U DELU«, na sva pitanja koja bi se odnosila na njegov život, čini se zapravo šifrovana poruka, neposredna koliko i neprozirna, dostupna jedino onima koji bi je shvatili doslovno.
Miroslav Karaulac, Rani Andrić
