Andrić je došao u Krakov po svoj prilici prvih dana meseca aprila1914. godine. Zajedno sa njim u Krakov je došao i Durbešić, njegov drug iz sarajevske gimnazije sa kojim je drugovao tokom cele gimnazije, sa kojim je zajedno otišao u Beč i sa kojim će ovo prijateljstvo potrajati do kraja života. Sobu su uzeli u jednoj maloj ulici sa drvoredom, na izmaku grada, na desetak minuta od fakulteta. U pismima prijateljima kao adresu navodi potkrovlje u Bonerovskoj 9. U školskim dokumentima stoji da stanuje u Bonerovskoj 12, na drugom spratu.
Jagelonski univerzitet, na koji se Andrić upisao, utemeljen je 1364, za sretne vladavine Jagelona i Jadvige, da bi bio “perla najmoćnijih nauka i da bi davao ljude značajne po zrelosti saveta, slavne po vrlini” (Povelja kralja Jagelona o osnivanju univerziteta), jedan od najstarijih u Europi. Upisao se 24. aprila 1914. godine na filološki odsek Filozofskog fakulteta. U arhivima univerziteta sačuvan je njegov upisni list, svojeručno popunjen, sa generalijama iz kojih vidimo da se iskazuje kao podanik Bosne i da o njemu i dalje vodi brigu njegov teča iz Višegrada Ivan Matkovšik. Predavalo mu je nekoliko slavnih profesora kojih će se Andrić kasnije sa ponosom sećati.
Iz Andrićevih “Pisama iz Krakova” koje je slao “Hrvatskom pokretu” tokom četrnaeste, vidimo da je grad otkrivao lagano, predano i sa uzbuđenjem. Upravo je počinjalo proleće, ispitujući sa pasijom okolinu, sa zelenilom već u zaletu, “izlazio je na pejzaž”, prolazio poljima Blonje, velikim pašnjacima uz Vislu, sve do Devojačkih stena u Volskoj šumi, na sat hoda od grada, u kojoj je, kako kaže, znao svaku stazu.
Budan posmatrač, nastavljajući svoja krstarenja po gradu, najviše je, vidi se, ponet istorijom koja se, negovana kroz duga vremena, tu gusto nataložila po gradskim trgovima. Na Vavelu je svakodnevno, gde pažljivo odgoneta njegovih desetak vekova zbijenih na malo prostora.
Obilazeći crkve, od tolikog broja znamenitijih, jednoga dana naišao je na crkvu “Svetog križa”, zatureniju od ostalih, pred kojom će se zaustaviti, ne uspevajući da se načudi miru koji je nepomućeno u njoj vladao, njenoj povučenoj lepoti, ni neveštim slikama po zidu “koje je zgriješio nepoznat slikar, neka mu Bog sudi po djelima njegovim” (Ivo Andrić, Staze, lica, predeli).
Dirnut, tih nekoliko meseci, samim postojanjem; najviše uzbuđen da mu život prolazi kroz taj predeo: “I sve je bilo tako neobično i tako davno da taj Krakov moje mladosti i nije više za mene jedan određen, konkretan grad, nego više jedno stanje duha, jedan od onih velikih neostvarenih snova koje čovek nosi kroz život kao najstvarniju stvarnost. Sve to liči na početak bajki i nosi duh i ton dečijih pričanja. Pa onda dođoše u jedan veeeliki graaad.” ( Beleške za Krakov, neobjavljeno)
Po citatima koje navodi, po primerima koje ističe, biće da je Andrić najznačajniji deo svoga duhovnog i moralnog vaspitanja obavio ovde. U ovom kratkom boravku u Krakovu stekao je izgleda presudno poverenje u misiju duha i delotvornost reči, u kapitalni udeo duha u borbama za povećanje slobode; uverio se u sredstva i mogućnosti, a i u rezultate jedne prevashodno duhovne borbe.
U jednom kasnijem pokušaju da sumira taj “poljski uticaj”, Andrić će kazati da tom kratkom susretu sa poljskom kulturom i duhom duguje mnogo: »…dugujem… nešto nevidljivo, ali dragoceno i trajno. I, evo, ni danas, posle toliko godina, ja ne mogu pročitati nekoliko reči na poljskom jeziku, a da u meni ne planu sećanja na one mladalačke malobrojne, ali za mene skupocene godine moga “poljskog izleta”«. (Ivo Andrić – Henryku Korotinskom, uredniku “Zycie Warszawy”, prepiska.)
Miroslav Karaulac, Rani Andrić
